11Izmenama Zakona o porezu na imovinu privredi i građanima su nametnuti i po deset puta veći porezi nego prošle godine. Uvećavanjem poreza na imovinu pokušano je da se akumulira nedostatak novca u budžetima opština zbog ukidanja naknade za gradsko građevinsko zemljište. Na ovaj način smo došli do toga da imamo ukinutu jednu naknadu, a davanja veća nego dok je ona bila na snazi.

Izmene metoda za izračunavanje poreske osnovice poreza na imovinu za poslovne subjekte koji ne izražavaj vrednost nepokretnosti u njihovim knjigovodstvenim evidencijama na osnovu fer tržišne vrednosti u skladu sa MRS/Msfi standardima stvaraju velike probleme u praksi.

Jedan od glavnih parametara za obračun vrednosti imovine je sada zona kojoj imovina pripada, koju određuje nadležna lokalna samouprava. Lokalnim samoupravama su data diskreciona ovlašćenja u određivanju zona u procesu utvrđivanja tržišne vrednosti nepokretnosti, dok istovremeno nisu adekvatno obučeni i kvalifikovani.

Zoniranja nisu međusobno usklađena između lokalnih samouprava. Naime svaka lokalna samouprava donosi odluku o zoniranju svojih teritorija i već postoje slučajevi u kojima se porez na imovinu za susedne nepokretnosti koje su na granici između zona u različitim opštinama drastično razlikuje, iako praktično ne postoji razlika u nivou komunalne opremljenosti.

Nisu predviđene korektivne mere u zavisnosti od kvaliteta/starosti specifične imovine. U praksi to znači da se poreska osnovica za novoizgrađenu nekretninu i onu koja je stara 70 godina neće uopšte razlikovati.

Zbog svega navedenog sada imamo situaciju da na primer porez na kancelarijski prostor u zgradi koja je izgrađena 1963. godine je isti kao onaj u potpuno novoj zgradi. Ranije je Poreska uprava na osnovu fakture po kojoj je kupljen prostor računala visinu poreza na imovinu, a sada Grad Beograd taj isti prostor koji je kupljen za 700 evra po metru kvadratnom procenjuje na 2000 evra po metru kvadratnom i to ne uzimavši u obzir da li je u pitanju kancelarija ili podrum.
Jedan od primera nelogičnog zoniranja je Pančevo gde je propisano da metar kvadratni u drugoj zoni košta više nego u prvoj.
U Valjevu je na primer porez na imovinu uvećan i do 500%. Tako je porez na imovinu za halu površine 1000m2 izgrađene 1961., iznosio 180.000 dinara prošle godine, a u 2014. Isti porez je 1.033.665 dinara. Objekat je lokalna samouprava procenila 1.200.000 evra iako je realna tržišna vrednost 100.000 evra.
Zbog toga što su se zoniranjem bavili nestručni ljudi iz opština, kojima je očigledno bila potrebna obuka pre nego što su se prihvatili tog posla, u Beogradu u nekim oblastima koje pripadaju zoni II (koja bi trebala da bude najopremljenija) imamo samo izrovane ulice, saobraćajno mnogo udarnih rupa, vodovod i kanalizacija posle svake jače kiše zapušava i plavi imovinu preduzeća, nema daljinskog grejanja, nema detaljnog plana regulacije (detaljni urbanistički plan), nema TV kablovskog signala, nema banke, pošte, marketa. Tako smo u situaciji da u drugu zonu spadaju luksuzni objekti u opštini Novi Beograd, ali i u Marinkovoj bari, najruralnijem delu Beograda.

Nelogučnosti se javljaju i onda kada treba da se obračuna porez na prenos apsolutnih prava na nepokretnosti-u slučaju da Poreska uprava utvrdi da je ugovorena kupoprodajna cena niža od tržišne vrednosti, ona će utvrditi poresku osnovicu korišćenjem metode prošpisane za obračun poreza na imovinu. To će rezultirati time da će poreski obveznici plaćati isti iznos poreza, bez obzira na kvalitativne karakteristike prenesene nepokretnosti.

Unija poslodavaca Srbije zahteva hitnu izmenu Zakona o porezu na imovinu kako bi se zaustavilo zatvaranje preduzeća, jer ovolike troškove niko ne može da izdrži. Moraju se uvesti korektivni faktori prilikom određivanja tržišnih vrednosti nepokretnosti i nikako se ne sme dozvoliti lokalnim samoupravama da same vrše zoniranja kako bi se izbegle situacije da se susedne nekretnine koje su teritorijalno u različitim opštinama različito oporezuju i kako bi se izbeglo procenjivanje nerealno visokih cena po metru kvadratnom. Država treba da stimuliše realni sektor koji redovno plaća sve svoje obaveze a ne da ga kažnjava ovakvim štetnim zakonima, a one koji ne plaćaju ništa, one koji su u sivoj zoni da pronađe i sankcioniše.