11Tekstilna industrija Srbije koja je nekad bila u samom vrhu po broju zaposlenih i po izvozu danas beleži svoje najveće gubitke.
Prema poslednjim podacima proizvodnja tekstila zabeležila je pad za čak 55,5 procenata u odnosu na jul prošle godine.

Jedan od gorućih problema u tekstilnoj industriji je siva ekonomija koja je u ovoj grani prema podacima uzela velikog maha, pa država samo kroz neplaćeni porez na dodatu vrednost u sivoj trgovini tekstilnom konfekcijom, odevnim predmetima od kože i obućom godišnje izgubi najmanje 260 miliona evra, a sveukupni pokazatelji svedoče da je taj gubitak i preko 470 miliona evra. To znači da kada bi kontrola graničnih prelaza bila na višem nivou i kada bi se pratili tokovi robe, proizvodnja i promet tekstilne robe bio u legalnim tokovima, a prihodi preduzeća u grani tekstila, kao i onih privrednih društava i preduzetnika u trgovini za najmanje milijardu evra godišnje veći nego što jesu, a u onim sveobuhvatnijim analizama, gotovo 1,88 milijardi veći.

Međutim i pored ovih zapanjujućih proračuna o gubicima država i lokalne samouprave i dalje dozvoljavaju prodaju robe bez pokrića na ulicama, uličnim tezgama, pijacama, otvorenim tržnim centrima, u neregistrovanim buticima i prodavnicama po privatnim domaćinstvima, preko interneta i pouzećem itd. Na ovaj način značajan deo realnih prihoda pojedinaca ostaje van poreskog sistema, država ima problem sa finansiranjem svojih potreba, a legalni privredni subjekti ogromnu nelojalnu konkurenciju.

Neophodno je uvesti reciprocitet u spoljnoj trgovini sa Kinom u minimalnom odnosu 2:1 u korist Kine, tj.ako Kinezi izvezu robu u vrednosti od 200 miliona dolara, da imaju obavezu da kupe našu robu u vrednosti od 100 miliona dolara. Istovremeno treba postaviti standarde za uvoz robe u Srbiju, bez obzira iz koje se ta roba uvozi i tako sprečiti da se uvozi nekvalitetna roba koja obara cene domaćih proizvođača sa kvalitetnijom robom.

Takođe je važno raditi na oslobađanju od komplikovane carinske procedure kod long poslovanja, jer tako domaće kompanije gube inopartnere zbog zamršene birokratije i složenih propisa prilikom izvoza/uvoza. Potrebno je uložiti napor u organizovanje domaćih proizvođača radi zajedničkog izvoza u Rusiju, Azerbejdžan, Kazahstan i bivše sovjetske zemlje koje su velika tržišta.

Treba stati na put i samovolji lokalnih samouprava koje globe tekstilna preduzeća visokim taksama, naknadama, porezom na imovinu itd. Važno je konačno stati na put korupciji u javnim preduzećima i rukovodiocima koji nameštaju tendere u okviru javnih nabavki. Međutim najvažnije od svega je da država prepozna svoju tekstilnu industriju kao industriju koja poseduje bogatu tradiciju i proizvodni know how i da joj pomogne da izađe iz krize rešavanjem gore navedenih problema.