Stav Unije poslodavaca Srbije je da obrazovanje mora odgovarati potrebama tržišta i da je učenje kroz rad jedini put ka obezbedjivanju kvalitetne i dobro obučene radne snage – što sad nije slučaj, iz kojih razloga je nepohodna efikasna i efektivna reforma sistema obrazovanja u Republici Srbiji, ali uz pravovremeno uključivanje svih neposredno zainteresovanih strana u čijem interesu se ova reforma sprovodi.

Unija poslodavaca Srbije poslednjih 10 godina insistira na neophodnosti izmena sistema obrazovanja, a u prilog tome govore brojni projekti koje je realizovala uz pomoć Solida Suisse i Međunarodne organizacije rada, a koji su imali za cilj da promovišu značaj stručne prakse i među poslodavcima i među mladima, ispitaju potrebe poslodavca i predlože konkretne izmene koje će doprineti boljem odzivu poslodavaca da orgnizuju praksu u svojim preduzećima. Postignuti rezultati ukazuju na to da poslodavci pre 10 godina nisu imali svest o značaju stručne prakse i da su je sporadično organizovali, a da danas u svojim preduzećima veliki broj njih organizuje stručnu praksu i želi da pruži mladima neophodno praktično iskustvo. Isto tako zahvaljujući zalaganjima Unije poslodavaca Srbije kroz ove projekte povezane su škole sa poslodavcima, potpisan je značajan broj ugovora o saradnji između srednjih škola i poslodavaca, ali i fakulteta i poslodavaca. Kao jedina poslodavačka organizacija koja dugi niz godina istražuje i osluškuje potrebe poslodavaca i njihovu usaglašenost sa sistemom obrazovanja i koja godinama insistira na neophodnosti izmena ovog sistema i predlaže načine za njigovu izmenu, Unija poslodavaca Srbije izražava veliko razočaranje što nije pozvana da učestvuje u izradi ovog Nacrta zakona koji bez poslodavaca ne može da se sprovodi.

I zato, čitajući tekst Nacrta zakona o dualnom obrazovanju, opravdano smatramo da je ceo postupak utvrđivanja teksta Nacrta bio netransaprentan za većinu zainteresovanih strana, koje su morale da budu bar obaveštene, ako ne i konsultovane o istom.

Konsultacije ove vrste, kao i uključivanje u Radnu grupu koja je pripremala tekst Nacrta, su pogotovo morale da se obave sa socijalnim partnerima (reprezentativnim sindikatima i Unijom poslodavaca Srbije), kao stranama koje će najviše biti »pogođene« novinama – žalosno je što ne možemo reći da će »imati« najviše interesa (a trebalo bi!) ovim reformama.

Unija poslodsavaca Srbije, kao jedini reprezent srpske privrede, nije dobila zvaničan poziv ni da učestvuje u radnoj grupi za izradu Nacrta, čak ni da bude učesnik na javnim raspravama, iako se u februaru ove godine UPS obratila Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja sa inicijativom da učestvuje u radnoj grupi ia izradu Nacrta zakona, nakon što je nezvanično saznala da se Nacrt zakona o dualnom obrazovanju priprema.

1. Iz Nacrta zakona se ne vidi njegov jasan cilj, što je naša ključna primedba, ali se zato jasno vidi da priređivač Nacrta ne zna razliku između RADA i PRAKSE!

Naime, ovaj Zakon bi morao da obezbedi uslove za sticanje, usavršavanje i razvoj kompetencija u skladu sa potrebama tržišta rada i da bude podsticajan za poslodavce da se uključe u njegovo aktivno sprovođenje, i kao takav bi morao da se oslanja na Strategiju razvoja obrazovanja i Strategiju razvoja industrije u Srbiji, te da poštuje načela i druge odredbe celokupnog zakonodavnog sistema Republike Srbije (Zakon o radnu, Zakon o volontiranju, Zakon o socijalno-ekonomskom savetu, Uredbu o utvrđivanju opasnog rada za decu i dr. propisi) – jednostavno ne može da predstavlja neki izdvojeni akt, donet za sebe, već akt koji treba da »živi«, da se sprovodi i omogući održivi privredni razvoj, doprinese jačanju konkurentnosti srpske privrede i razvoju preduzetništva, izgradnji fleksibilnog tržišta rada i kompetentnoj radnoj snazi i promovisanju privrednog prostora Srbije kao respektabilne investicione destinacije.

2. Priređivač Nacrta, ne poznaje osnovna načela i materiju ratifikovanih konvencija Međunarodne organizacije rada (ovde prvenstveno mislim na Ustav MOR-a i Konvenciju br. 87 i dr. ), s obzirom na to što u socijalne partnere (i to na prvom mestu), ubraja privrednu komoru, koja nije organizacija slobodno udruženih poslodavaca, na dobrovoljnoj osnovi, već je organizovana po »sili Zakona«.

3. Takođe, kroz ceo nacrt, daju se velika ovlašćenja Privrednoj komori, a da se prethodno ne postavlja pitanje stručnog kadra, drugih kapaciteta, efektivnosti i efikasnosti njenog rada. Još je veći problem, što se to ostavlja na uređenje nekim budućim podzakonskim aktima i jednostranim aktima same PKS.

4. U Nacrtu zakona kada se govori o strukturi upisa učenika po područjima rada i obrazovnim profilima u dualnom obrazovanju utvrđuje se u skladu sa potrebama privrede i mogućnostima daljeg školovanja budućih učenika, i razrađuje se dalje ko učestvuje u izradi predloga plana upisa, a da se zaboravlja na Zakon o socijalno-ekonomskom savetu, kojim je predviđerno da “Socijalno-ekonomski savet razmatra pitanja: razvoja i unapređivanja kolektivnog pregovaranja, uticaja ekonomske politike i mera za njeno sprovođenje na socijalni razvoj i stabilnost, politike zapošljavanja, politike zarada i cena, konkurencije i produktivnosti, privatizacije i druga pitanja strukturnog prilagođavanja, zaštite radne i životne sredine, obrazovanja i profesionalne obuke, zdravstvene i socijalne zaštite i sigurnosti, demografskih kretanja i druga pitanja u skladu sa aktima Socijalno-ekonomskog saveta”. Iz citiranog sledi da priređivač Nacrta, nije vodio računa da postojeću strukturu i mogućnost formiranja lokalnih socijalno-ekonomskih saveta (koje čine predstavnici lokalnih vlasti i predstavnici socijalnih partnera (reprezentativnih sindikata i udruženja poslodavaca)), a koji saveti već imaju navedene nadležnosti, poveže i samo možda precizira u smislu cilja norme člana 7. Nacrta.

5. Kada je reč o uslovima za poslodavca, i tu su naročitio sporne odredbe o obezbeđenju primene mera za bezbednost i zdravlju na radu, što je jako velika odgovornost na strani psolodavca (on je po zakonu odgovoran za sva lica koja se nađu u njegovom poslovnom prostoru, ali se postavlja pitanje kako se ovo sprovodi u praksi za učenike, i da li je u izradi odredbi koje regulišu ovu oblast konsultovana Uprava za BZR i Inspekcija rada).

6. Takođe, Nacrtom je propisano da postupak ispunjenosti uslova za poslodavca vrši Privredna komora Srbije. Prema rečima predstavika PKS, ova potvrda je bez nakanade, ali dokumentacija koja se prilaže, svakako se ne može »pribaviti« bez naknade, a zahteva i dodatno vreme i dodatno angažovanje zaposlenih kod poslodavca. Takođe sporna je i obaveza obučavanja instruktora, koji mora da prođe obuku od čak 40 sati kako bi dobio licencu Privredne komore Srbije. Postavljamo pitanje da li jedan inženjer koji 30 godina obavlja svoj posao i koji je obučio značajan broj novih radnika mora i želi da prolazi nekakvu obuku koja podrazumeva sticanje nekakvih didaktičkih veština, kada su to veštine koje poseduju nastavnici, koji se godinama školuju za to i koji trebaju u saradnji sa »instruktorima« da realizuju učenje kroz rad.

7. Međusobni odnosi škole i poslodavca uređuju se ugovorom u skladu sa ovim zakonom, propisani su obavezni elementi ugovora, gde je naročito sporna obaveza poslodavaca da će izvoditi učenje kroz rad o sopstvenom trošku i odgovornosti, a da pri tom nema nikakve zakonske podsticaje (koji bi morali biti predviđeni isključivo ovim zakonskim tekstom!), sem toga da će na kraju ciklusa školovanja, a pitanje je da li će? (jer i pored činjenice da je po ovom nacrtu najveća obaveza i odgovornost na poslodavacu, postoji i odgovornost nastavnika i škole za kvalitet prenetih znanja, odgovornost Ministrastva za programe, odgovornsot učenika za završetak svog školovanja i njegova želja da se uključi u proces rada), dobiti radnu snagu spram potreba svog rada i poslovanja.

8. Ovde se čak ni ne pominju finansijska sredstva za prilagođavanje radnog mesta osobama sa invaliditetom, koje takođe, nažalost, ni u jednoj reči nisu posebno pomenute kao učenici, kojima bi se dala mogućnost za dualno obrazovanje.

Kao obavezan član ugovora ne navodi se i razlog raskida ugovora koji je na poslodavčevoj strani (a što je jedna od najozbiljnijih primedbi na ovaj nacrt, iz koje se vidi da poslodavci nisu konsultovani!), usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena (a koje promene svakako priznaje i naš Ustav, kad proklamuje slobodu preduzetništva i nepovredivost privatne svojine, odnosno Zakon o radu, koji predviđa mogućnost ovakvih promena), i koje promene mogu usloviti smanjenje broja zaposlenih, ovim promenama može biti obuhvaćeno i radno mesto »instruktora«, i sl. promena usled npr više sile, koje sve mogu biti opravdani razlog za raskid ugovora od strane poslodavca, a Nacrt ih ne poznaje. Iz navedenog sledi, da je jedino status učenika kod poslodavca za vreme trajanja ugovora siguran!

9. Nacrtom je predviđena obaveza zaključenja ugovora do kraja kalendarske godine koja prethodi školskoj godini, pa s pravom postavljamo pitanje kako će se unapred znati ko će od učenika i u kom broju upisati stručne škole?

10. Posledice raskida ugovora, predviđene članom 19. Nacrta ne možemo sagledati, s obzirom da ne znamo šta se dešava kada drugog poslodavca na teritiriji lokalne samouprave nema. Kako će učenici nastaviti obrazovanje?

11. Nacrt zakona o dualnom obrazovanju stavlja na teret poslodavaca materijalno i finasijsko obezbeđenje, i ide dotle da u članu 32. stoji da poslodavac o svom trošku mora da izvrši proveru zdravstvene sposobnosti učenika! Ovde napomenjemo da je u oblasti radnog zakonodavstva predviđeno da zaposleni mora da dostavi dokaz poslodavcu prilikom zasnivanja radnog odnosa (negde čak i konkurisanja (prim. radi u državnim organima)), o svom zdravstvenom stanju za obavljanje predmetnih poslova.

Naknada za “produktivan rad” (bez ulaženja u to kako se ta produktivnost učenika utvrđuje, što je opet, poredeći radno zakonodavstvo, propisano aktima poslodavca za zaposlena lica i predstavlja najsloženiji deo ključnih opštih akata (deo koji se odnosi na zarade i elemente za obračun (radni učinak zaposlenih i sl.)), po nama u ovom zakonskom rešenju ne može da stoji, jer je velika obaveza i finansijska i papirološka (jer bi poslodavac posebnim aktom morao da uredi način utvrđivanja produktivnoti, odnosno vrednovanje rada učenika), a pogotovo i na činjenicu da baš učenik ima konkretne benefite od sticanja novih praktičnih znanja i veština, iskustva, osposobljavanja za rad u struci, pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa, principima ponašanja u kolektivu, timskom radu, međusobnim odnosima zaposlenih, upoznavanja sa kulturom etičkog i poslovnog ponašanja, odnosima sa klijentima, poslovnim partnerima, strankama, izgledom poslovnih prostorija, radnim ambijentom – ukratko on postaje konkurentniji na tržištu rada.

12. Kaznene odredbe za poslodavca su takođe veoma sporne.

13. Prelazne i završne odredbe, predviđaju rok od jedne godine za donošenje podzakonsih akata, što je u ovom slučaju neprihvatljivo iz dva razloga. Pored primedbe, da Zakon neće moći da počne sa primenom od školske 2018/2019, jer je za sprovođenje, pored donošenja podzakonskih akata, potrebno i na osnovu ovih akata da Privredna komora “obuči” instruktore i izda “potvrde” poslodavcima, za čega je potreban neki dodatni rok, stoji i primedba da je ovo još jedna potvrda netransparentnosti i neizvesnosnosti celog zakonodavnog procesa, s obzirom da na ova jednostrana podzakonska akta koja su data u nadležnost Minsitru/Privrednoj komori, zainteresovane strane neće imati mogućnost da daju svoje komentare.

Iz svega navedenog, iz raloga značaja koji ovakava značajna promena u sistemu obrazovanja Srbije donosi,  svakako treba da se, i to pozitivno, odrazi na privredu Srbije i njen održivi razvoj, doprinese razvoju svesti, unapređenju društvene odgovornosti, partnerstvu, atraktivnosti za ulaganje, predlažemo ozbiljan pristup ovom problemu – predlažemo da se ceo zakonodavni proces vrati na početak, da bude transparentan, da se u njega uključe sve zainteresovane strane, da se naprave sveobuhvatne konsultacije, analiza postojećeg stanja i realnih potreba, da se opredele primereni rokovi za ovakve složene promene i ceo zakondavni proces – jednom rečju da se Srbija opredeli za cilj koji ovim zakonom hoće da postigne!